Trešti obor, grokće Ranka,
krmača od Milanka.
Grdi svoje prase Crnju —
gazio je bos po trnju.
„Što ne gledaš, jesi smlata?
Ne izlaziš iz tog blata!
Jesam li ti jutros rekla,
juče sam se tu posekla.
Dobro da si čitav ost’o,
bez papaka kud bi prist’o?
I u baštu smelo trčiš,
od bundeva leju krčiš.
Milanko te letvom hteo,
da ga nije bumbar smeo.
Ujeo ga posred čela,
lečilo ga pola sela.
K’o protuva svud se muvaš,
mesto obor da nam čuvaš.
Ne slušaš ti mene ništa,
odmahuješ — pričam svašta.
No Crnja se svuda šunja,
neki dan se naj’o dunja.
K’o Grozdan, ona svinja,
otrcana stara škrinja.
Svu noć spavaš potrbuške,
neoprane nikad njuške!“
Crnja, jadnik, šta je mogo,
psovanja mu beše mnogo.
Do zemlje je glavu sag’o,
na noge se jedva dig’o.
Boleo ga papak mnogo,
da bi išta reći mogo.
Kroz glavu mu mis’o prođe:
„Igranje mi glave dođe.“
Na koži je nauk stek’o,
da se mora slušat’ neko.
