UVOD ;
Nikolaj i Tata – Put srca i vozića
Sve je počelo onda kada su sudbine tri majke i njihove dece ispletene kao tanke niti jednog istog platna.
Srpkinja je držala u naručju svoju jednogodišnju kćerku, Anđelu. Ruskinja, žena sa dugom kosom i šiškama, ostavljala je malog sina u očev zagrljaj, a Crnogorka, ponosita i visoka, držala je svoja dva dečaka – Luku od dve i Matiju od četiri godine.
Svo troje bili su mali kada su ih odnele sudbine njihovih majki – a otac je ostao sa Nikolajem, dečakom kestenjavih očiju, koji je tek počinjao da upoznaje svet.
Putovanje kroz ljubav, žrtvu i izbore koje život nameće bilo je kao voz – kretao je kroz različite zemlje i uspomene: Srbiju, Moskvu, Švedsku, Crnu Goru… ali srce je uvek ostajalo u istom ritmu.
Ovo je priča o snazi roditeljske ljubavi, o tri žene – svakoj svojoj kraljici drame, i jednom čoveku čiji je osmeh nosio polovinu lepote, ali čije je srce bilo celina.
Još dok je imala godinu dana, Anđelu je odvela majka s bakom i dedom iz Beograda, u selo nadomak. Andjelin otac je jako patio zbog toga, ali Marija njena majka je slepo slušala svoju posesivnu mati, gde se muž malo šta pitao.
Od tog dana, vrlo često između oca i kćeri stajao je zid ćutanja i daljine. Vreme je promicalo ne obećevajući ništa više od povremenih susreta, čisto radi reda. Baka Dušanka, bi je odmah zvala nazad smišljajući razloge da ne bi ostala duže i upoznala pravu očevu prirodu, kao i njegove porodice. Svoje lukavstvo skriva i dan danas kao zmija noge.
Nakon 5 godina, se otac oženio drugom ženom, naizgled finom i ljupkom, crnogorkom Daliborkom sa kojim ima dva sina, Matiju i Luku, koje je istrgla iz očevog sigrunog zagrljaja još kad su imali 2 i 4 godine...Anđelu s početka nije prihvatla, ali kako je rasla, i bila odličan đak, povremeno bi je zvala, ne zato što joj je toliko stalo do njenog dolaska već iz svoji dramskih zapleta ... Mnogo godina kasnije, pričajući o boljem životu u Švedskoj za kojim je pohrlila, udajom za starijeg čoveka, ne baš slavne prošlosti; Pričama je mamila Anđelu, smišljeno je slagala mozaik:
„Eto, ni Anđela neće kod oca…“
Tako je pravdala sebe u svojoj drami, a sinovima urezivala lažnu sliku.
Korak po korak, sva deca su bila odvajana, a otac je ostajao sam, noseći na srcu prazninu i rane.
Tata Vlada se sve više okretao Bogu u nadi da mu povratiti decu da mu pomogne ... I zaista... Bog mu je podario Nikolaja – Nika, na veliki pravoslavni praznik Preobraženje.
Taj mališan, sa svojim vozićima,
postao je svetlo u tami.
Nik je trčao ocu u zagrljaj,
vrištao za njim čim ga ne vidi,
a njegove sitne ruke činile su
da srce opet pronađe snagu.
Tako se, pored svih gubitaka,
javila nova nada –
u osmehu jednog deteta
koje je oca volelo bez rezerve,
onako kakoje otac znaju da vole.
Anđela je već odrasla devojka od 22 godine, zaposlena u Beogradu. Plava kosa joj nežno pada niz ramena dok sedi u svojoj sobi u selu i smeška se kroz suze dok na telefonu čuje glas maćehe iz Švedske. Njih dve nemaju česte razgovore, ali svaki put kada zazvoni telefon, u vazduhu se oseti i nešto lepo i nešto teško — kao da prošlost šapuće, a sadašnjost traži mir.
Sa druge strane linije, maćeha — visoka, lepa žena s dugom crnom kosom, i dalje izgleda gotovo isto kao nekada. Njene reči su tople, ali u njima Anđela uvek oseća i dozu distance, kao da se sećanja i dalje bore sa stvarnošću.
Maćeha je, kad god bi pričala sa sinovima, često naglašavala kako se ona trudi da održi kontakt sa Anđelom. Govorila bi im:
– "Ja sam ta koja joj se javlja, ja joj pružam ruku, a ona je ta koja ćuti ili beži."
Tim rečima je pravdala svoje drame i sukobe, ali u isto vreme je stvarala zid između Anđele i braće i oca. Sinovi su, iz poštovanja prema majci i njenih objašnjenja, počeli da gledaju na Anđelu kao na nekoga ko sam bira daljinu, iako istina nije bila tako jednostavna.
Za Anđelu je to bio bolan teret. Svaki razgovor preko telefona bio je dvosekli mač: s jedne strane majčinsko lice koje je želela da voli, a s druge strane nevidljiva mreža reči koje su je gurale još dalje od oca, a i braće. Tako je neprimetno, kroz reči koje su imale ton pravdanja, maćeha uspela da udalji i sebe i sinove od pastorke, umesto da ih približi.
Nakon par godina kasnije, preko pravoslavnog sajta, tata upoznaje, ruskinju, koja mu rađa sina . Njegova molitva je urodila plodom. Neverovatna povezanost se osetila još od bebe. Dečak kako uglada oca pored majke samo hrli ocu, vrišti plače kao da zna sve..Otac je tada već nosio u srcu drugu ranu. Njegova prva žena odvela je dva sina daleko, u Švedsku. Tada su bili mali, sada su već mladići – osamnaest i šesnaest godina. Njihova majka ih je vezivala pričama, odvlačila ih od oca i činila sve da zaborave ruke koje su ih ljuljale. Vremenom je izgubio svaki dodir sa njima, kao da su otišli u voz koji nikada ne staje na njegovu stanicu.Ali baš kada mu je srce postalo prazno, mali Nik mu je postao svetlost.
Na praznik Preobraženja, u trenutku kada je sve delovalo izgubljeno, dečak mu je bio podaren kao uteha. I od tog dana – njih dvojica postali su nerazdvojni..
Nikolaj je imao samo godinu dana kada je njegova majka otišla. Tiho, kao voz koji se udaljava sa stanice, ostavila ga je u očevim rukama. Nije se osvrnula, nije ga poljubila za laku noć – samo je nestala u daljini. Rusija je bila njen dom. Više se nikada nije vratila : Išli su njih dvojica svojim autom kilometre i kilometra. Dočekvala bi ih kako kad.
Odlazak majki
Voz je tiho krenuo,
šine su zadrhtale,
majka bez pozdrava
nestala je s obale.
Jedna je otišla sama,
dete ostavila samo,
druga je sinove povela,
srce ocu ranila tamo.
Na stanici tuge stoji,
sam, bez oslonca svoga,
a suze mu u tišini
postaju molitva Bogu.
Nikolaj je rastao uz oca, vitak i živahan, sa krupnim braon očima koje su sijale kao dva prozora ka životu. Najviše voli voziće. Satima je slagao šine po podu, gradio mostove i tunele. Njegova mala soba ličila je na veliku železničku stanicu gde nikada ne prestaje gužva. Lokomotiva bi puhnuo: „Hu-hu!“, a Nikolaj bi povikao:
– Tata, brzo, stiže voz!
Otac bi ostavio sve i seo pored njega, spajao vagončiće i pomagao da putovanja budu duža. Njihova igra nije bila samo igra – to je bilo lečenje rana, pravljenje novih uspomena i građenje mostova ljubavi.
Putovali su i pravim drumovima. Sivi Opel karavan vozio je kroz Moskvu, Poljsku, Austriju, Rumuniju, pa sve do Crne Gore. Zaustavljali su se kod manastira, palili sveće i klanjali se ikonama.
– Vidiš, sine – govorio je otac – ovde je dom mira. Ljubav i vjera su najčvršće šine po kojima život vozi.
U vrtiću, Nikolaj je crtao samo vozove. Vaspitačice su se smeškale i govorile: „On će biti mašinovođa!“ A on bi se nasmejao i rekao:
– Ja hoću da tata ide sa mnom, uvek!
Otac ga je lepo vaspitavao – strpljivo, s ljubavlju, ali i sa snagom. Učio ga je da razlikuje dobro od zla, da bude hrabar Lav, ali i da pamti korene i veru.
Za oca, Nikolaj je bio sve – uteha za izgubljene sinove, nada da život nije poražen, i oslonac koji ga je čuvao od usamljenosti.
Za sina, tata je bio čitav svet – drug u igri, saputnik u voziću i čuvar u noći.
Njih dvojica su živeli tako – kao da voze isti voz kroz beskonačan tunel ljubavi. I znali su da dok su zajedno, nijedna stanica na svetu neće biti poslednja.
