U
jednom dvorcu davnih davnina
Živela
prekrasna princeza fina
Ali
njena maćeha sujetna , zla
Odmicala
nije od ogledala.
Te ga
često pita,ogledalce moje
Na
svetu žena najlepša ko je.
Reklo
bi to čudo što na zidu visi
„Na
svetu najlepša , kraljice ti si. „
Ali
mladosti bujna kakva ume biti
Snežanu
dok raste svom lepotom kiti
Likovala
kraljica , al i negde preza
Pa
princezi kecelju oko struka sveza.
Natuče
joj rite, ko prutem je tera
Od
princeze brzo posta sudopera
Po
ceo dan riba i po dvoru paja
Iščekuje
princa u srcu ga skraja.
Povuče
se večeri pa ga budna sneva
I
setnim glasićem na bunaru peva
S
mesecom u vodi nezrela mu lik
al
brzo ga zamuti u gavrana krik.
.Šepuri
se kraljica, poslove joj deli
Koraci
su njeni opaki i smeli
Al
dalje je kopka ljubomore kob
ogledalo
gleda kao da je rob.
Dok
priprema koplja oštra ubojita
Da
ne vidi niko ponovo pita
Sve
dok joj pohvalne odgovore sla
Nosila
se nekako s osećanjem zla.
Zavist
i osveta poče da je muči
kad
joj u lice svu istinu sruči
Na
daleko po lepoti čuvena si ti
Al
jedna devojaka uspehe ti muti.
I ako
joj rite prikrivaju stas
njena
ljupkost zrači, daruje joj glas.“
Kraljica
tad vrisnu, ne to ne sme biti
Koja
je ta devojka moram razotkriti.
„Kosa
joj je sjajna k’o abonos crna
U
srcuu je krotka, zlobe nema zrna
lice
joj je kao jabuka rumena
Koža
kao sneg, plava krv je njena“
Ko je
ta devojka odmah da mi kažeš
razbiću te cipelom ako li me slažeš!
To je, to je Snežana ogledalo lanu,
u kraljice osveta kao vatra planu.
Brzo
pozva lovca naredbu mu dala
Snežanu
u šumu sa njim je poslala.
Da
joj srce iščupa i k’o dokaz vrati
A o
tom zločinu niko ne sme znati .
Al
sažaljiv lovac nad princezom zasta
Uz
savet da beži , lukavo se rasta
Iščupa
svinji srce, donese u dvore
Da
uveri kraljicu, da ne prođe gore.
Snežanu
u šumi zatekla je noć
Obuze
je strah ne zna kamo poć
Opkoliše
je srne, zečevi, slavuji
A od
silnih ptica u glavi joj bruji.
Nešto
bi joj rekli, oko nje se trude
Da
joj stazu pokažu prijateljski nude
Odveli
je pravo u kućicu malu
kad
tamo sedam krevetića stalo.
Al
prašnjave stvari paučine svuda
U
kućici nigde jednog čistog suda.
Razlete
se Snežana zada pos’o svima
Sve u
red su doveli sve u kući štima.
Rakuni
su repom opajali kuću
Veverice
svojim mahale po suđu
Ptice
peru veš, kljunom kače svuda
U
jelena rogovi ko vešalo, čuda.
Zadovoljna
Snežana pevuši i igra
Po
sobi se vrti kao da je čigra
Izviruju
ptice , veselo je prate,
Kad
će ti Patuljci kući da se vrate?
Savladao
je umor ,san joj oči sklapa
posustala
njena nova šumska klapa
Na
krevetića tri popreko je legla
I
tišina s mrakom načisto se slegla
Zaspala
je snom kakvim dugo nije
I
sveća trepće, žmiri nad njom ko da bdije.
Iz
rudnika kreće patuljaka četa
Složno
šest biju, a sedmi im smeta.
Stidljivko
i Uča, Pospanko i Srećko
Kijavko
i Tupko, i štrčavi Ljutko
Ništa
mu po volji, svemu nađe manu
Kakav
li će biti kad vidi Snežanu?
S
vrata nasta tajac patuljci u čudu
Sve u
kući blista izlažu se trudu
Zgledaju
se, paze,da ne sruše nešto
Da
lagano gaze uspevaju vešto.
Al u
Ljutka jezik nemiruje dugo
„Prljava
rabota šta bi bilo drugo
Nešto
nam se kuva otrovno je sumnjam
nos
mi to govori sve što više cunjam.
Kijavko
ga kihom oduva u ćoše
a
Trapavko kinji.“ što uvek misli loše.
Uz
malene stepenice uspeše se tiho,
a vetar je zavesicu tek malo zanjiho
Neko ovde leži u spavaćoj sobi
Doviknu im Uča, u svoj svojoj kobi,
Pritrčaše
svi otkriše joj lice
-U
veštice nije lice lepotice.
Ah,
lepe li devojke, zgledaju se šapću
Dok
reči iz Ljutka ko za inat šljapću.
Pitaj
ko je ona? I šta ovde radi?
Kakvi
li nas čekaju sa neznankom jadi...
Tupku
negde žao da je iz sna budi
A
ona promrlja : Gle mali ljudi?
Da mi
smo patuljci i sedam nas ima
Radimo
u rudnika, gareži i dima.
A ja
sam princeza Snežana mi ime
Da li
kod vas mogu biti do početka zime..
Maćeha
me mrzi u dvorac mi neda
na
lepotu moju kao pretnju gleda.
„Možeš,
kako ne možeš“svi će osim Ljutka
zagledaju
Snežanu kao da je lutka
Već
sledećeg dana slušaju je čedno,
Postade
im kupanje suvog zlata vredno.
Po
ceo dan u rudniku, čađavi se vrate
s
svrata peru ruke pa se jela late,
Pite
sa borovnicom i još drugog voća
Snežani
kuvanje prava je lakoća.
U
malenoj kućici cvetala je sloga
samo Ljutko ne miče od nastupa svoga
A u dvoru kraljice nastade pometnja
da je živa Snežana i da joj je smetnja
Pritisla je ogledalo da joj baš sve kaže
da se ne usudi da joj išta slaže
Snežana je najlepša kao što je bila
opet ću te razbiti kazuj gde se skrila.
Iza
sedam gora i sedam brežuljka
Snežana
je u kući sedam patuljka.
Kraljica
smisli pakost čaroliju nađe
Od
otrovne jabuke smrt će da je snađe.
Preruši se zlica u vešticu pravu
i uputi se u šumu kroz šiblje i travu
do kućice stigla jabukom je mami
a oči joj trepću ko strašilo u tami.
Snežana se ogluši na kucanje njeno,
Zapomaže
lija da joj grlo žedno
Glumatara
vešca, ište čašu vode
i čim
je malo otpi eto kobne zgode.
Da ti
baka jabuku kad si tako mila
Ostavariće
ti želju što si zamislila.
Zagrize
je Snežana u grlu joj stade
A
veštica u begu kroz šumu se dade.
Zločesta kraljica nestade bez traga
s
nadom da je uspela prevariti vraga
Snežana
će tako ostati da spava
Sve
dok joj se ne desi čista ljubav prava.
Iz
rudnika kad su pristigli patuljci
Nad
Snežanom stali ridaju u muci
Ne bi
da je sahrane, srce im se cepa
„U
staklenom kovčegu nestvarno je lepa.“
Patuljci
su nad njom bdili noć i dan
dok u
kuću ne banu princ joj obećan.
Tražio
je svuda, svud po belom svetu
Da
iskaže ljubav svom najlepšem cvetu.
Nadvio
se nad njom poljubi je snenu
U
stvarni je svet, vrati zaljubljenu
Veseli
patuljci na licu im radost
Najlepša
na svetu po njima je mladost
Na
konju su odjahali u neku drugu bajku
a kraljica odustala da podiže hajku
Ljubav
čuda stvara ima snažnu moć
Svakog
koje spreči neće dobro proć.
Otad
im na put niko ne sme stati ,
Još
ih silna sreća nadaleko prati.
Bajku stihovala Nevenka
Jovanović art Nelly Poerich
zabranjeno svako kopiranja i
postavljanje na druge kanale
Laureta i sedam gravuljaka
Autor: Nelly Poerich
U jednom dvorcu davnih davnina
Živela prekrasna princeza fina
Ali njena maćeha sujetna , zla
Odmicala nije od ogledala.
Te ga često pita,ogledalce moje
Na svetu žena najlepša ko je.
Reklo bi to čudo što na zidu visi
„Na svetu najlepša , kraljice ti si. „
Ali mladosti bujna kakva ume biti
Lauretu dok raste svom lepotom kiti
Likovala kraljica , al i negde preza
Pa princezi kecelju oko struka sveza.
Natuče joj rite, ko prutem je tera
Od princeze brzo posta sudopera
Po ceo dan riba i po dvoru paja
Iščekuje princa u srcu ga skraja.
Povuče se večeri pa ga budna sneva
I setnim glasićem na bunaru peva
S mesecom u vodi nezrela mu lik
al brzo ga zamuti u gavrana krik.
Šepuri se kraljica, poslove joj deli
Koraci su njeni opaki i smeli
Al dalje je kopka ljubomore kob
ogledalo gleda kao da je rob.
Dok priprema koplja oštra ubojita
Da ne vidi niko ponovo pita
Sve dok joj pohvalne odgovore sla
Nosila se nekako s osećanjem zla.
Zavist i osveta poče da je muči
kad joj u lice svu istinu sruči
Na daleko po lepoti čuvena si ti
Al jedna devojaka uspehe ti muti.
I ako joj rite prikrivaju stas
njena ljupkost zrači, daruje joj glas.“
Kraljica tad vrisnu, ne to ne sme biti
Koja je ta devojka moram razotkriti.
„Kosa joj je sjajna k’o abonos crna
U srcuu je krotka, zlobe nema zrna
lice joj je kao jabuka rumena
Koža kao sneg, plava krv je njena“
Ko je ta devojka odmah da mi kažeš
razbiću te cipelom ako li me slažeš!
To je, to je Laureta ogledalo lanu,
u kraljice osveta kao vatra planu.
Brzo pozva lovca naredbu mu dala
Lauretu u šumu sa njim je poslala.
Da joj srce iščupa i k’o dokaz vrati
A o tom zločinu niko ne sme znati .
Al sažaljiv lovac nad princezom zasta
Uz savet da beži , lukavo se rasta
Iščupa svinji srce, donese u dvore
Da uveri kraljicu, da ne prođe gore.
Lauretu u šumi zatekla je noć
Obuze je strah ne zna kamo poć
Opkoliše je srne, zečevi, slavuji
A od silnih ptica u glavi joj bruji.
Nešto bi joj rekli, oko nje se trude
Da joj stazu pokažu prijateljski nude
Odveli je pravo u kućicu malu
kad tamo sedam krevetića stalo.
Al prašnjave stvari paučine svuda
U kućici nigde jednog čistog suda.
Razlete se Laureta zada pos’o svima
Sve u red su doveli sve u kući štima.
Rakuni su repom opajali kuću
Veverice svojim mahale po suđu
Ptice peru veš, kljunom kače svuda
U jelena rogovi ko vešalo, čuda.
Zadovoljna Laureta pevuši i igra
Po sobi se vrti kao da je čigra
Izviruju ptice , veselo je prate,
Kad će ti Gravuljci kući da se vrate?
Savladao je umor ,san joj oči sklapa
posustala njena nova šumska klapa
Na krevetića tri popreko je legla
I tišina s mrakom načisto se slegla
Zaspala je snom kakvim dugo nije
I sveća trepće, žmiri nad njom ko da bdije.
Iz rudnika kreće gravuljaka četa
Složno šest biju, a sedmi im smeta.
Potuljko i Štreculjko, Snevuljko i Vrckavko
Buljavko i Trapuljko, i štrčavi Inatko
Ništa mu po volji, svemu nađe manu
Kakav li će biti kad vidi Lauretu?
S vrata nasta tajac gravuljci u čudu
Sve u kući blista izlažu se trudu
Zgledaju se, paze,da ne sruše nešto
Da lagano gaze uspevaju vešto.
Al u Ljutka jezik nemiruje dugo
„Prljava rabota šta bi bilo drugo
Nešto nam se kuva otrovno je sumnjam
nos mi to govori sve što više cunjam.
Buljavko ga kihom oduva u ćoše
a Trapavko kinji.“ što uvek misli loše.
Uz malene stepenice uspeše se tiho,
a vetar je zavesicu tek malo zanjiho
Neko ovde leži u spavaćoj sobi
Doviknu im Štreculjko, u svoj
svojoj kobi,
Pritrčaše svi otkriše joj lice
-U veštice nije lice lepotice.
Ah, lepe li devojke, zgledaju se šapću
Dok reči iz Ljutka ko za inat šljapću.
Pitaj ko je ona? I šta ovde radi?
Kakvi li nas čekaju sa neznankom jadi...
Tupku negde žao da je iz sna budi
A ona promrlja : Gle mali ljudi?
Da mi smo gravuljci i sedam nas ima
Radimo u rudnika, gareži i dima.
A ja sam princeza Laureta mi ime
Da li kod vas mogu biti do početka zime..
Maćeha me mrzi u dvorac mi neda
na lepotu moju kao pretnju gleda.
„Možeš, kako ne možeš“svi će osim Ljutka
zagledaju Lauretu kao da je lutka
Već sledećeg dana slušaju je čedno,
Postade im kupanje suvog zlata vredno.
Po ceo dan u rudniku, čađavi se vrate
s svrata peru ruke pa se jela late,
Pite sa borovnicom i još drugog voća
Laureti kuvanje prava je lakoća.
U malenoj kućici cvetala je sloga
samo Inatko ne miče od nastupa svoga
A u dvoru kraljice nastade pometnja
da je živa Laureta i da joj je smetnja
Pritisla je ogledalo da joj baš sve kaže
da se ne usudi da joj išta slaže
Laureta je najlepša kao što je bila
opet ću te razbiti kazuj gde se skrila.
Iza sedam gora i sedam brežuljka
Laureta je u kući sedam patuljka.
Kraljica smisli pakost čaroliju nađe
Od otrovne jabuke smrt će da je snađe.
Preruši se zlica u vešticu pravu
i uputi se u šumu kroz šiblje i travu
do kućice stigla jabukom je mami
a oči joj trepću ko strašilo u tami.
Laureta se ogluši na kucanje njeno,
Zapomaže lija da joj grlo žedno
Glumatara vešca, ište čašu vode
i čim je malo otpi eto kobne zgode.
Da ti baka jabuku kad si tako mila
Ostavariće ti želju što si zamislila.
Zagrize je Laureta u grlu joj stade
A veštica u begu kroz šumu se dade.
Zločesta kraljica nestade bez traga
s nadom da je uspela prevariti vraga
Laureta će tako ostati da spava
Sve dok joj se ne desi čista ljubav prava.
Iz rudnika kad su pristigli gravuljci
Nad Lauretom stali ridaju u muci
Ne bi da je sahrane, srce im se cepa
„U staklenom kovčegu nestvarno je lepa.“
Gravuljci su nad njom bdili noć i dan
dok u kuću ne banu princ joj obećan.
Tražio je svuda, svud po belom svetu
Da iskaže ljubav svom najlepšem cvetu.
Nadvio se nad njom poljubi je snenu
U stvarni je svet, vrati zaljubljenu
Veseli gravuljci na licu im radost
Najlepša na svetu po njima je mladost
Na konju su odjahali u neku drugu bajku
a kraljica odustala da podiže hajku
Ljubav čuda stvara ima snažnu moć
Svakog koje spreči neće dobro proć.
Otad im na put niko ne sme stati ,
Još ih silna sreća nadaleko prati.
