MAJKA KRALJICA U SVOJOJ DRAMI Ovo nije bajka — ovo je stvarnost Poema sa bloga „Nevenčica“

 

MAJKA KRALJICA U SVOJOJ DRAMI

Ovo nije bajka — ovo je stvarnost

Poema sa bloga „Nevenčica“

TAMO GDE SE ISTINA KRIJE, VREDNO JE TRAGANJA

Spojiti neraskidivo.

„Istina u stihu: Majka, sinovi i jedan tata“

✍️ UVODNA REČ AUTORA

Ovo nije bajka.

Ovo je stvarnost,

u kojoj su ljubav, bol i borba

pisali stihove, pre nego što sam ih zapisala.

– Nelly Poerich

---

Doš'o tata sa odlukom

da odu na selo,

mali Luka slabašan je,

zdravije za celo.

I Matiji biće bolje,

okice mu sjaje,

a kokica svaki dan

sveža jaja daje.

Beograd je ipak bolji,

opire se mama,

žudela je iz Berana

da postane dama.

Decu nije htela

u Beogradu da rodi,

nikom ne bi' sumnjivo

gde lukavstvo vodi.

Sve što tata kupi

podcenjivo gleda,

pih, pih, pih, pih,

drama daljeg sleda.

Za rođenje Luke

kupio joj kola,

glavom tek odmahnula:

„Pih, mogao si bolja.“

Trudio se tata Vlada,

radio ko mrav,

i u Dansku stigao

naočit, prav.

Al' ga hladno dočekaše

rodjakinje njene,

uz par reči pride,

muvaju se, zgledaju se,

ko da avet vide.

Serviraše mu „muk i zbogom“

na praznom tanjiru.

S klimom glave pozdravi se

u njinom maniru.

Ni slutio tada nije

ko zaveru kuje,

da žena sa taštom

neku tajnu snuje.

Imao je dobar put

karijere svoje,

al' ga Daca odvrati,

pomuti mu boje.

„Idemo na neko vreme,

ne mislim za stalno,

prijaće im, a i nama

ovo leto krasno.“

Matija se s tatom složi,

zapljeska i Luka...

mama glavom odmahuje,

ubediti je muka.

I tašta se otud buni

sa prekorom, smelo:

„Ćerku nisam ja rodila

da je robi selo!“

Baka voli da caruje,

povukla na majku,

pa i Daca svako malo

podizala hajku!

S' puno molbe tata

ubedio je, eto.

Mrzovoljno izdržala

jedva celo leto.

Svaki dan na vezi

slušala se s majkom,

smislile su otmicu,

tata baš je plako.

Ko borića dva

istrgla ih oba.

Pisale su novine,

orila se borba.

Tata Vlada dolazio

da ih vrati kući,

al' ih nije dala.

Žalio se nadležnima,

nije bila šala.

Salušala policija

tužnog tatu Vladu,

uputila na sud

da zatraži pravdu.

U svom očajanju,

skrhan sav u bolu,

potražio je soluciju,

tad ubeđen bolju.

Otišao pravo

u novinsku kuću,

izneo je istinu

o svome bespuću.

Planule su novine,

odjeknulo slovo:

„Majka otela sinove“

„Dan i Noć“ ih skovo.

Na kraju se pomirio,

ali nije čir,

u stomaku vodopad,

emocija vir.

Plakao je kao kiša,

lečio se dugo,

a onda se predao —

šta je mog'o drugo.

Čuvao je novine

kao dokaz svega,

jednog dana kad porastu

setiće se njega.

I tako tri godine...

Dok joj nije treb'o,

počela je zvati.

Odobrenje za put

trebao im dati.

Umilno je došla

u Beograd s njima,

deca i ne slute,

tata dok ih prima.

Dočeko ih s osmehom,

sa ručkom na stolu,

potpisao dozvolu,

„odbačen u bolu.“

Majka kraljica,

u sopstvenoj drami,

istrgla ih opet,

u Švedsku ih odvela,

želela je svet.

Prijavila decu,

sve po proceduri.

Švedska štiti prava dece,

ćuti oblak suri.

Udala se za čoveka

da im pruži bolje,

lažama ih otuđila

preko njine volje.

Očuh dobar, al' strog čovek,

vojničkog je stava,

ogorčen na svoju mladost,

usijana glava.

Pokajanje nekada

svakom dobro dođu,

al' kroz kakve traume

njih dva će da prođu.

Matija je punoletan,

tata članak posl'o,

sve u nadi da ga vidi,

zreliji je posto.

Ali Daca tvrda glava,

posesivna mama,

i na pomen tata Vlade

krene opšta drama.

Možda jednom shvate

ta dečaka dva

da je ovde sve rečeno,

baš istina sva.

Da im otac dobro misli,

da ih puno voli,

i da se za njinu sreću

dragom Bogu moli.

Podari mu dragi Bog

još jednog dečaka,

kog je silom prilika

ostavila majka.

Mali Nik ga obožava,

cika, vriska i kad poslom žuri,

sa osmehom ga dočekuje

dok vozićem juri.

Ali slika u očima,

sećanje ne bledi,

dva dečaka pred očima

i danas mu lebdi.

Iako misle da ih tata

možda manje voli,

ova pesma je

svedočanstvo,

satkano od boli.

---

Autor: Nelly Poerich

Pesnikinja Nevenka Jovanović

Zaštićena autorska prava

SOKOJ / CISAC

Svedočanstvo – završni tekst

Ovo je priča o istini, o borbi jednog oca, o ljubavi koja ne prestaje ni kada je nasilno prekinuta. Jedna majka, vođena ličnim ambicijama, odlučila je da otme sinove i da ih odvede u tuđinu, skrivajući istinu i preinačujući sliku o ocu. On, mlad, topao i iskren, pokušavao je da spase porodicu i verovao u drugu šansu. Iako poražen, nije prestajao da se nada.

Sačuvao je uspomene, članke i bol. Njegovo telo nije izdržalo – bolest ga je savila, ali nije slomila. I tada, kad se činilo da je sve izgubljeno, Bog mu je poslao utehu – malog Nika.

Taj dečak postao je simbol nade, most između prošlosti i budućnosti. U njemu je video ono što je izgubio, ali i ono što se nikad nije predalo – ljubav, povezanost i smisao.

Nik, dečak smeđe-plavih očiju, vrišti kada oca ne vidi, grli ga kao da zna sve i kao da leči sve. Otac, koji je kroz njega učio ponovo da voli, da veruje, da pruža, ali i da se čuva.

U njihovoj tišini nema laži, nema predstave – samo istina.

A istina uvek pronađe put.

Čak i kada laž zakopa tragove duboko u šumu.

Neka ova slikovnica bude svedočanstvo.

Za Matiju.

Za Luku.

Za Nika.

Za svu decu čiji se glas nije čuo na vreme.

I za svakog roditelja koji se nije odrekao, i kad su ga već svi drugi zaboravili.

TAMO GDE SE ISTINA KRIJE, VREDNO JE TRAGANJA

Kažu da list trpi sve, a da li i deca moraju da trpe...

Dok ih istina traži, laž zakopava, onako lukavo kao lija brišući tragove u dubini šume, da je niko ne pronađe, prerušena, namazana svim ratničkim bojama...

Ali i ne sluti da je mudra sova uvek budna i da joj ništa ne promakne...

I sada, dok svedoči njena nedela, ne preza na njeno zavijanje i prenemaganje, jer ona zna da njena reč ima težinu i da će stići tamo gde je davno trebala stići...

Spojiti neraskidivo.