JASMINA I BELA LAŽE- autroka Nelly Poerich

                                                              

                                                           

JASMINA I BELA LAŽ

Stigao decembar, mraz za nosić steže,

najavljuje zimu, deca kući beže.

Bez snega im nije doživljaj on pravi —

svako dete dolazak prvog snega slavi.

Jasmina se nećka u školu da ide,

naglo strže ranac i jaknicu skide.

Napisala nije domaći zadatak,

pa namesti osmeščić neodoljiv, sladak.

Baka bi je branila, al’ je mama stroga:

„Moraš ići, čuješ li me, detinjeg ti Boga.

Pusti dete, neka je, opravdaj joj čas —

da pokvari ocene i njen dobri glas?”

„Ne mešaj se, mama, zagore ti ručak,

mora biti savestan i uzoran đak.

Ispraviti grešku na taj način neće —

od ovakvog propusta sve niz brdo kreće.”

„Kad sam bila mala, popuštala nisi,

za moj sjajni uspeh — mamice, zaslužna ti si

I ja sam bila dete, nabusito, smelo,

i loše su ocene nekad dobro delo.

Jednom kad sam tako otišla u školu,

ti si prva našla se u mom dečjem bolu.

Jedinica ta me načinila jakom,

napravila boljim te godine đakom.”

„Bako, vidi sneg! Ah, radosti moje —

pahulje se čipkaju, po krošnjama roje.

Idem sada u školu, izviniću se lepo,

reći da mi zadaću moj poni pocep’o.”

Jasmina zgrabi jaknicu, ranac što je pao,

što sekira mamu — negde bi joj žao.

„Eto vidiš, dušo, rešenje se nađe —

odgovorno dete uvek se snađe.”

Bela laž je ponekad, nažalost, rešenje —

deca znaju zatajit’ kad se tako lenje.

Zato pazi odsad, ne ponavljaj grešku:

danas dobrodošla, sutra ko tuč tešku.