Мали песник и столетни храст
Аутор: Nelly Poerich
Опет јутрос завидим бакином клавиру,
што пркоси времену у господском маниру.
На суседној полици дремуцкају књиге,
а у мојој глави настањују бриге.
Са ким да их делим — сви збрисали негде,
мало ко да мари за дечијe бриге
Пређох преко дирики из чистог ината —
ех, малог песника тешко ко да схвата.
Зграбих испод мишке посрнулу лиру,
да поверим тајну храстовом жирu.
У парку мог детињства храст је свето дрво,
сваку моју песму слушао је прво.
Један мали жир чвркну ме у главу,
скотрља се са стихом и шмугну у траву.
Прекинут у песми сручих се на земљу,
лавеж пса се зачу у суседном жбуњу
Ко облак се надви тај горостас сени,
и брижно с осмехом пружи стихић мени:
— Чуј, дечаче драги, немој да се љутиш
на времена нова, кад стихом заћутиш!
Песник је ко гласник — ево мене теби,
да ти пружим подршку да верујеш себи.
Јер песма је крхка колико и снажна,
улога је њена од давнина важна.
Борила се храбро, оштрила је речи,
знала и ко беба понекад да кмечи.
И да као мати привије на груди,
свом милином душе да помири ћуди.
— Али ја сам мали, и не знам све баш —
за мене је покушај сваки корак ваш!
Мора да сте песник из неког славног доба,
кад је свећа жмиркала
из гостинских соба...
из гостинских соба...
Усправи се песник, и заглади косу,
са бркова стресе сву песничку росу.
Мудро климну главом, пружајућ ми руку,
у очима дечака наслути сву муку.
Песничке га мисли понеше ко риме,
као дим из оџака усред бајне зиме:
— Нема воза времена да песму дотуку.
Ни кад шине труцкају по олујном хуку.
Песма ти је узданица, следи њен жар —
није сваком поверен тај исконски дар.
Затечен тренутком, дечак блажен оста,
и све око њега блиставије поста.
А жир као суфлер дошапну кроз лишће:
„Од тебе, мали песниче, велик песник биће!“
Дечаку би мило, топло око срца,
ко и храсту столетном од михољског сунца.
По угледу на песника, исправи рамена,
учтиво их поздрави и храстова сена.
🇬🇧 The Little Poet and the Hundred-Year-Old Oak
Author: Nelly Poerich
Again this morning, I envy grandma’s piano,
defying the years in its noble soprano.
On the shelf nearby, old books rest and doze,
while worries in my head begin to compose.
Whom shall I tell them to? All have gone away,
no one cares much for what children have to say.
I struck a few keys, out of spite or perhaps art —
eh, a little poet is a misunderstood heart.
I grabbed my lute, limp and quite shy,
to confess my secret to the oak nearby.
In the park of my childhood, it stood like a shrine,
every poem of mine — it heard the first line.
A tiny acorn bonked me on the head,
rolled with a rhyme and into the grass it fled.
Interrupted mid-verse, I fell to the ground,
a dog barked from somewhere — a neighboring sound.
Then loomed above me a sleepy old sage,
who smiled and handed me my lost poem page:
— “Listen, dear boy, don’t frown or pout,
when modern times make poetry fade out!
A poet is a herald — and I’ve come to say,
believe in yourself and write anyway.
For poetry is fragile, and yet full of might,
its role through ages has lit up the night.
It fought with brave words, sometimes cried like a child,
yet it hugged like a mother — gentle and mild.
It soothes with its soul, makes opposites blend,
brings hearts to peace, helps wounds to mend.”
— “But I’m just a child, I don’t know it all —
each try I make feels clumsy and small.
You must be a poet from a grand old age,
when candles flickered across a guestroom stage...”
The poet stood tall, smoothing his hair,
shook his mustache free of the morning air.
With wisdom he nodded, stretched out his hand,
and saw in the child’s eyes a pain he could understand.
His thoughts began dancing, like rhymes in the frost,
like chimney smoke swirling, by winter winds tossed.
— “No train of time can run down a poem,
not even in storms, far away from home.
Poetry is your anchor — follow its flame —
not every soul is entrusted this name.”
The child, now in awe, stood still and amazed,
as the world around him sparkled and blazed.
And the acorn, like a prompter, whispered through leaves:
“From you, little poet, a great one believes.”
His heart filled with warmth, joyfully he shone,
like the century-old oak in the mild autumn sun.
Straightened his shoulders, inspired by grace,
bowed to the poet — and the oak's solemn face.
Нема коментара:
Постави коментар