📖 прича (проза)
Јутро је било сунчано. У прелепо сређеном дворишту које је красила богата вињага и цвеће владао је мир. Кос је певао неку своју песму, а маца, тек се омацила, нежно се прибијала уз своје мачиће. Коке су кљуцале недалеко, док се певац прсио својом крестом и замахом дугих крила, размишљајући с којом ће кокицом шуровати кад се сумрак спусти.
Задовољан, закукурика и кљуцну најврцкастију белу koku, па се одважно залете према кукурузу који се расуо из џака, надомак празног где је лежала мачја породица.
У том trenu наиђе Стела из школе, зграби каменчић и гађа петла не би ли га застрашила. Али гле невоље, каменчић погоди петла право у ногу. Певац поскочи закурика од бола и гегајући побеже код својих узрујаних кока да им се јада. Коке са својим кокода, кокода, утешише петла. Мама је седела на прагу и требила пасуљ да пристави за ручак. кад то виде, повика строго:
– „ Стела, стани одмах! Није ред да мучиш живa биће. Зар не видиш, да и певац чува своје двориште као што маца чува мачиће?“
Стела је спустила главу. Мама се примакла и наставила:
– „Све ти је то исто као у школи, дете моје: мало си несташна, па гурнеш другу децу, па се посвађаш. Али живот није играчка. Научи се да поштујеш и мало и велико.“
Стела је тихо прошапутала:
– „Добро, мама… нећу више.“
-Нећеш више. колико пута кажеш "Нећу...Нећу више", па погазиш реч? Те твоје бубице докле сежу, истреби их овим данашњим чином, као што ја требим овај пасуљ сат времена. Мало, мало па ме учитељ зове, укором прети. За да имаш јединицу из владања, а одличан си ђак. Миру си повукла за косу, Милени си поцепала свеску, са Борком си се погурала на вратима, да не набрајам више...А сад певца мученика поткачи твојим несносним бубицама.
- Научи ме мамице како да истребим бубице!- рече Стела и још више пови главу.
- Стела се још више посрамљено покуњи, као и публика из дворишта, као да једва чекају да Стела истреби и истресе бубице из своје промућурне главице на травицу, а да их коке својим кљунчићима докрајиче. И певац се обрадова и стаде поред Стеле. Гељајући мученик, и сам поче да кљуцка по трави, да их први смаже. Стела се том призору слатко насмеја, а и мама закључи:
-Ето видиш како се требе бубице, покајањем и чврстим обећањем.
- Мама ти си моја краљица свих могућих бајкица.
- Ако је тако, принцезице мамина, више не секирај маму. Буди примерна девојчица, понос сваке бајке, сваке куће, мајке, и запамти одмах, више нема хајке.
Стела притрча мами, чврсто је загрли, као потврда обећању које јој управо дала.
И сунце се насмеши призору просипајући своје топле зраке на скромну сеоску кућу, која ће постати дворац мира и слоге, и узора.
аутро приче Нели Поерич
Нема коментара:
Постави коментар